Srpski književni glasnik

СТАРИ Свети СпиРиИдион. 26%

његови Дупљани добре су овчице, прогаламиће па ће се и умирити. Па се окрене прама јачим домаћинима из села, који су, како се њему чини, п приетупачнији разлогу. Људи божји — вели им благо — ја сам ваш пастир, а овако нећемо ништа учинити, но пзабирите два човјека, нека дођу к мени, па ћемо се лијепо поразговорити, да се нађе свему разлога. Тако им говори, а гледа да се мимо народ провуче.

— Добро, нека! ма одмах — јаве се неки из народа.

— Нека гре Жижица и Букало — предложи Јале.

— Нека иду — прихвати већина их. —

У парохијалној кући парох понуди своје иратиоце да сједну, а он се смјести до прозора. Часом погледа у њих, а часом на поље; и сјети се па нареди службеници да људима вина донесе.

Гледајућ кроз прозор у залазак сунца и на мореку пучину ускога затона, у чијем се мору љуљушкају бродице и огледају сеоске куће, некако умекша се п науми да подучи ону двојицу, у коју сврху црква ставља кипове светаца на отар и поштује их. Одмакне се од прозора, узе столицу и сједе сучелице према њима.

Почне да их упућује, а сунце се, док он говори, одбљескује на прозорима и расипље по цијелој соби п титра на зиду према њима. Жижица загледао се у под у јелну пругу сунца и причиња се да слуша и разумије, а Букало пуши лулицу — он пуши на кратки камиш, па би рек'о да му дим извија из дуге коврчасте браде — а образи обрасли су му смеђом длаком, све до самих избочитих јагодица.

— Биће како ви говорите — прекиде пароха изненада Жижица, ма ми нећемо пустити нашега старога свеца. И уозбиљивши се смишљено надода: — Да би ја

п хтија, неће мали пук!..

— Али човјече, дај се разлогу, нико вам не креће у свеца...

— Онда ча је било потриба метнит' другога на ње-