Srpski književni glasnik

СтАРИ СвЕТИ СпиРИдИон. 571

— Хе, нека остану оба на отару — не попусти Жижица, и отаре руком уста.

— Добро говори... Нека остану оба...

— То не допуштам — плане дум Андрија... Напокон, ко сте ви 7... У настајну недјељу, по подне иза благослова. однијеће се кип на гробље... Д ако се будете бунили, знам кому ћу се обратити... Умириће вас они...

Дум Андрија потражи свој штап и, не обзирућ се већ на њих, изиђе нагло из куће.

....У настајну недјељу, пред заход сунца, литија суче се из цркве. Цијело село сакупило се да што достојније шепрати кип старога свеца. Кижица и Букало договорно полигоше домаћине. — Кад није могуће друкчије, бар да га достојно испратимо — вели Жижица, на кога наљезе, у бризи, журећ се преко села. |

Парох се није надао толикој навали, ни толикој слави, а нашао се неприправан, не зна што би радио, па се прилагоди вољи народа. А да га не упиташе искупише се сви братими светога сакрамента, у бијелим туникама. са кукуљицом на тлави, школа кармелитана у смеђим туникама, школа срца Исусова са црвеним пасом, и школа сестрица блажене госпе. Четири јака и згодна младића, поносити, носе свети кип. Муче се да га равно носе, но низбрдица је, па светац клима при свакоме корачају. Кижица, Букало, Јале и остали, све постарији људи, иду одмах иза кипа и, у вас глас, пјевају пјесму светога Опиридиона. Већ је крет сишао на шири пут узлуж морескога затона, што на гробље води; дјеца пријечцем истрчаше испред њега, нагањају се, буче. „Imтија иде полагано, наизмјенце, народ се моли и пјева, а пламен воштаница час дрхти, а час се потаји у свијетломе вазлуху. Жижица, испод ока, гледа на окићене прозоре, гази по очишћену путу гдје литија ступа, па му срце расте, весели се што га је мали пук послушао и све то учинио на част своме староме завјетнику. Рибари чак и мреже што се сушијаху сакупише, нека нису на догледу побожноме наролу. А вријеме је угодило,