Srpski književni glasnik

ДОНА ЗАМФИРОВА. ма

та несма7 Та је песма из народа: и Бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону миелпо кад је ту песму спевао !! ИМ ко зна откад и на ком далеком крају покрива црна земљица. и зелена травица и творца п предмет те песме! И то вам ни писац не уме казати — јер то ни сам не зна —, али оно што зна, то је: да ко је год п кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту пеему, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону,

Зону Замфирову.

дона. је била кћи чувеног чорбаџи-Замфира, богатог и уваженог чорбаџије, сплног негда чорбаџије. Дуго се јошг причало каква је сила био чорбаџи-Замфир; такве силе п таквог господства нема више. Пред пашу је у туреко време излазио кад год је хтео, — у ио дана у по ноћи, и био виђен н мио гост у пашином конаку. Паша се врло често саветовао се њим. Колико су само кафа п наргила посркали и чибука попушили, п мастика попили и Замфир у пашином конаку и паша у Замфировој гоеподској кући. И не један паша, него неколико њих! Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала екинути, само кад хоће п кад потруди своје чудо п господетво. А за септније етвари у толико му је лакше било. Сваку неправду учињену кавурима он је лако, од шале, залечио само кад се кренуо. Тек се дигне до паше. Јаве ra, a паша га одмах пусти к себи. Чорбаџи-Замфир уђе, поклони се наши, паша му да знак да седне. Донесу кафе и чнбуке, пију и срчу. Паша заподева разговор п пита,

'Замфир само кратко одговара; чини се љут, ћути, срче

нафу и пушта димове, густе димове, п гледа у страну. Пашин већ помало досадно. — Опет мењају чибуке п доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути. Паша већ узнчемирен. — Па питуј ме, пашо, па ће сп зборим! одговара. као мало услужно и понизно Замфир. — Не ли те пита, а ти си сал ћутиш!