Srpski književni glasnik

146 Српски Књижевни Гласник.

ao Понтуса, прелазећи поступно један у други.“ Све ове дијалекте своди писац у пет група (словеначку, панонскоиримореку или хрватску, српску, шопско-маћедонску и бугареку), од којих само три имају књижевни. језик (словеначка, ерпека и бугарска); хрватска je група усвојила ерпеки књижевни. језик, а шопеко-маћедонска, – оставши под Турцима без погодаба за самостално развиће, нити се приближила другој којој групи, нити је образовала своју засебну националност. "То je управо узрок, што се у последњим. десетинама. прошлога. века. развила врло жива борба између Срба и Бугара, који теже да ову групу сваки себи привуку. Ова је борба, међутим, сувишна, пошто ова група чини прелаз од српске ка бугајрској. те је сасвим природно „la њезини делови, ближи Србима, имају више сличности. са српским, а они пак који су у суседству с Бугарском, имају више сличности е бугарским језиком. Вододелницу Струме и Вардара узима писац као границу ових делова, позивајући се уз то и на факат, да су се успомене на српску владавину Немањића боље очувале западно од ове линије него ли источно од ње. Ова. језичка. граница, која се поклапа. и се природном, орографском, добија још више значење и због тога, што će подудара и с дугуљаста облика језичним острозом тујских Јерика.

„Из маћедонских Словена — то је основни закључак — могли би се васпитањем истесати најбољи Срби, као

и најбољи Бугари; све зависи од тога, коме ће, кад се ослободе, припасти. Потпадну ли под Бугаре, нашли би у њима нацију вредну, трезвену, издржљиву, али која. је тек почетница. у свима. културним пословима, морали би као књижевни усвајати језик који је тврђега звука од маћедонских дијалеката и вештачки измешан ес руским елементима ; припадну ли Србима, умножили би и оснажили нацију која има еве погодбе и епособности да достигне за кратко време високо културно развиће, чији језик, богат у изразима и благогласан, садржи 46:47, благогласености, дакле 8,39% више од немачкога, 3"% више