Srpski književni glasnik

"прашине и осаћа,

. 32 и \ ~ Li ““ јр Žž: #2 2 ~ 7 је – Ćć” њи y ~ ~ S де 178 СРпски Књижевни Гласник. = =

о патњама и невољи кроз које је у животу прошао. На њему кошуља, која је на рамену поценана, па се види гола, црна рука: гаће поцепане на деспом колену, ваљда“ од везивања епопова, опанци дроњави, чарапе пуне осаћа. Па знојавом лицу улепила се прашина и еливају се црни млазеви поред ушију. Па црној коси, што у бичевима вири испод подртог, поцрнелог од кише, еламног шепшра, пуно а тако пето на обрвама и брковима. Кошуља. на плећима и грудима залепила се за тело сва мокра од зноја, а и по њој плева, осаћ и прашина. Жена тако исто бедна, слаба, жилавих руку. боса, са танким, жилавим, црним ногама. И она знојава и прљава. На леђима јој торба е неким чанцима. Обадвоје су носили српове, а и без тога се види да иду са жетве. Дете пупаво, 0060, у издртој кошуљи. Лине му жуто, испијено, поглед“ грозничав, око уста искрастано, по танком вратићу играју модре жиле, Дише тешко, се отвореним устима, шмиче, стење и кењка држећи мајку за сукњу, а она га милује прљавом и знојавом руком по прашљивој, улепљеној коси. — Које добро, Мијатег упита га поп. | — Није добро, господин попо, рђаво. i — Дете ни слабо, попо, рече жена. Дете поче јаче кењкати и јаче се приљу би уз матер: O — Имали смо мало да дорадимо, те дорадиемо раније. па свратиемо на тебе, да овом детету очиташ. — Оћеш малу ил“ велику молитву Муж и жена се погледаше п као да се погледима. договарају. — Само да је вајде, па како било, вели му Мијат.

–

боље велика,

— Велика је скупља.

Мијат обори главу и загледа се у земљу, а његово. изнурено лице дође још тужније ~ Жена погледа у дете и притиште га јако руком уза се п баци на попа поглед жалостан, молећи, пун бола и очајања. Мијат диже главу и мани се руком у недра, те извади прљав пешкир, па га поче дрешити зубима. Бе