Srpski književni glasnik

Колико имаш параг упита га поп. Мијат одреши пешкир, извади из њега. цигло пола

динара, па ћушну празан пешкир у недра. Погледа жену. Сукобише им се тужни погледи, али су ипак казивали једно другом да се сав тај новац што су га изнадничили мора дати за дете.

| — Ето то, рече Мијат и погледа бојажљиво у попа, чисто молећи да не тражи више, а за тим погледа болно дете, погледа се опет са женом, па обоје оборише очи. — Е то је мало. А и од зимус ми имаш за водицу да платиш још два гроша.

| — Нема се, попо, даћу док сад овог лета зарадим који грош,

— Ови ви тако, а овамо ни мени не извире. Како ћу ја да живим кад нико не плаћа.

Мијат гледа у земљу.

— Ето пођите ти и жена сутра код мене да радите, а п овај мали може ми, доцније кад оздрави, купити један дан шљиве, па таман да ми одужиш оно од зимус и да одрадиш сад молитву што ћу детету да очитам. Рачунам ти молитву само десет гроша што сп спрома, а другима је три динара, и стара два гроша то се мало муке одрадинг тако рећи рубљу.

— Сутра сам мислио да радимо код Милоја за паре. Славимо скоро, па колико, толико да сепремим, реко“ да се слава помене.

— Ради други пут.

дете, па. најзад тихо, промукло, етидљиво изусти:

— Много је две наднице, господин попо, наше, и једна мала, детиња.

— Много ти је. Ето какви ете ви људи Жалии за евоје рођено лете да даде. Прави хришћанин помаже “ближњем. свом, а ти нећеш евом рођеном детету. Ја бих за своје дете дао живот, а камо ли надницу. Ко ти је ~ пречи од детета 2

12"

Из БЕЛЕЖАКА СА СЕЛА. 179

Мијат ћути дуго, гледајући час преда се, час у

а а

О e ai 4

4