Srpski književni glasnik

ИЕ СУ Роспова Бовари. 191

"као какав амбар чији је прозор окренут северу, а до"сада, као нема паучина, плела је евоју мрежу по свима 'кутовима њенога срца. Она се опомињаше оних дана у које су раздаване награде, када се пела на постоље да прими своје мале венце. С курјуком низ леђа. у белој хаљини и плиткој свиленој обући изгледала је врло лепа, и, кад се враћала на своје место, господа су се нагињала да јој честитају; двориште је било пуно каруца, из кола су јој казивали збогом, а учитељ музике поздрављао је у проласку, е кутијом од виолине. у руци. Како је давно било све то! Како је давно било!

– Она би дозвала Џали, узела је међу колена, погладила по лепој дугуљастој глави п рекла јој:

— Дед, пољуби своју госпођу, ти која не знаш за тугу.

Затим би, посматрајући сетно лице ове гпике животиње која је полако зевала, разнежила će, IL, упоре·ђујући је са собом, стала јој говорити глаено, као што осе говори уцвељеноме кога тешимо.

По кашто би изненада духнуо ветар, мореки поветарац који је, обухвативиш у један мах цео висораван Коа, доносио далеко у поља слану свежину. Треске су звиждале повијене по земљи, а липће на буквама затреперило би п зашуштало за часак, док су врхови, љуљајући се и даље, настављали своје евечано хујање. Ема је прикупљала тада мараму на раменима и устајала.

Зелена светлост кроз лишће осветљавала је кратку маховину која је тихо шкрипала под њеним ногама. Сунце је залазило: небо се црвенило кроз грање, а подједнака дебла од дрвећа засађеног у правој прузи изгледала су као мрки ред стубова који ce издваја према златној основи; њу је обузимао страх. звала је Џали. враћала се брзо у Тост друмом, седала у наслоњачу клонула, и цело вече није ништа. говорила.

Али, крајем септембра, догоди се у њеном животу нешто особито: она би позвана у Вобиеар, код маркиз; од Андервилијера.

Mi.

JJ

OVO „ia 414