Srpski književni glasnik

569 Crncku Књижевни ГлаАСНИХ.

На врху брда, код цркве св. Николе прекретише се, па онда почеше. ћутке силазити узбрдицом прама селу.

Пред кућама пролазе поред немоћних стараца, што се сакупишше прама сунцу, да им оно огрије остинути живот. Они блесасто зуре очима у њих двоје, ништа им не говоре, већ их прате гледајућ за њима, испод руке, док не замакоте. У селу дочекаше их школска деца, одмах сазнадоше о чем се ради, па бучећ' прате их до господареве јој куће, где сватови чекају. Послије кад се сватови п заручници спремиште, прате их све до цркве. Пролазе између сурих сеоских кућа, кроз тијесне, засјенуте улице. — а пред кућама блатно је, — а ријетко када на тлеху сунце се покаже. У вратима стоје жене, чекају, а друге с прозорчића. пепружише вратове, између крњастих лонаца у којима цвијеће расте, — и искривише вратове гледајућ за њима. Познаници и пријатељи јављајући им се некако се чудно осмејкују. Пред црквом иза голога дрвета заклоњен, блене у њих познати сеоски блека, што је већ давно изгубио свијест о животу, и не води бриге о љубави. Он би хтјео за њима у цркву, но боји će сеоске дјеце, па се крије. У цркви најирво уставише. Joj će очи на зраци сунца што пред прозором од свода тренери и ниже пада на слику светога Антона, а. мпели никако да јој се среде: све јој и нехотице бјеже на шкољ, п пред очима чисто јој сјева она бистра п јака светлост непрегледне пучине. Сада јој несумњиво жао што се нашла овдје, — што ће до часа бити све свршено!.. При тој помисли нешто унутарњега силно је потискује да побјегне, да се ослободи од наметнуте јој туђе воље, — и чисто снебива се пред толиким свијетом, и чуди се како је могла да остави свој шкољ. Па онда хоће силом да се брани од мисли што на њу наљетају, али залуду: дође јој на памет они мрки морнар из леванта, — куд је сада он, и је ли се оженио Па онда оно чобанче с којим се најрадије сиграла на жалу, и мио утисак оних топлих љетних дана, и пуста страсна и пожудна енатрења, — и еве увалице свијет-