Srpski književni glasnik

лога шкоља.. И осјетивши то у себи, часом сласт заструји њеним младим животом... Али у најљепши час претрже своје мисли, и настоји да себе свлада. Силом "хоће да иодвргне своју слободну вољу, у овоме одлучноме часу, навици; сазива у помоћ све оно што су је учили о тежини и светости брака — али никако не може да се снађе. А кад погледа уоколо себе у сакупљену дјецу п жене, чисто се засрами. И онако застиђеној и сметеној, бесвјесно учини јој се да је ово данае, ситно и смијешно, чисто одвратно, прама чистоти осјећаја који јој толико пута избише у самоћи, испред простране пучине, по којој лагано плови барка и носи у непознати крај онога морнара што га је она, јуче, жедна до сито водом напојила...

Тако она, снатрећ и не могући у себи затајати своје прирођене осјећаје, одговара на жупникове упите, а кад крене из цркве, у очима једино собом понесе ванка ону зраку сунца што је треперила пред прозором од свода, и падала на слику светога Антона; — и док изиђе беше јој лакше. До господареве куће преко села опет их прати гомила дјеце, па се од њих обранише. тек кад сватови у образ им затворише врата од двора. Објелујућ на око су евп весели, — а назадњу вино их поджига, па боцкају младу невјестицу — тада и она се смије... На одласку господар им нуди живо, да узјаше, они зафаљују. веле, могу и пјешке, неће никоме да сметају.

Преко села опет гомила дјеце за њима пристаје, и жене се прозорчића испружају дуге, нагрипшане вратове. На вас глас јављају се п радују им се! Најпослије, кал изиђоше из села, сватови се љубазно опраштају с њима, препоручају им у задњу мир и љубав, и једнако се осмјејкују, к'о да знаду да су то ствари за које не треба препорука. Весело одоше, а преко села, безразложно. душе се од смијеха... Њих двоје сами часом згледавају се, па прослиједе путем; он разигран вином и близином њене младости, сада сигуран, пожудно гледа у њу, ко у 36"

њи