Srpski književni glasnik

АТУСТАНВУГ ЦИА:

Залази сунце. Руменило жарко Прелило небо и облачје млечно, Широком реком просуло се јарко. П пламти мирно огледало речно.

Сутон се хвата, врх поља у цвећу ( миром и сетом повија се, тавни. Попац се јавља и кокице лећу.

A сутон пада, успављује равни...

Ал“ теби, мисли заморена моја,

Неће ти, неће скоро мира снети, Пеће у мрачна сакровишта твоја Блеђано вече благи сан донети.

Ох, не!.. Док сутон поврх поља пада, Док пламти мирно огледало речно, Свежија ти ћеш да се дигнеш. сада,

Варљиве енове да обнављаш вечно.

Вече је твоје! И док с нових рана

Човека. слаба јадно срце плаче Ти варку новог испређујеп дана,

Драгој би нади да приљубишт јаче.

И ко то сунце штоно ишчезава, Бацајућ“ сенку врх сањива дола, Светаопћу. својом бескрај обасјава, Пебесна сјајна, и безбројна кола.

Тако и твоја света светлост мека, Док душом пада сутон бола трајна. Одејава тамо, пут неба далека, Узора гдено пламте јата сјајна.

СТЕВАН М. ЛУКОВИЋ,