Srpski književni glasnik

(ПИСНСо ЗА. 601

израз смањивања наше природе, то је задовољство само добро по себи, а бол само зло по себи. Тежња за самоодржањем основна је врлина, јер та тежња значи саму тежњу за усавршавањем, задовољство или корист једино је добро, које чини садржај те врлине, MH човек је све бољи, све моралнији, што више тежи за коришћу и задовољством; све рђавији, све неморалнији што више губи из вида корист и задовољство. Судећи по овим пропозицијама изгледало би да спиноза проповеда чист егоизам и утилитпризам. Али он на мах прави један срећан обрт и од егоиста и утилитариста постаје алтруист и интелектуалист. Питање је, у чему лежи права корист и право задовољство, за којим човек као свестан индивидуум треба да тежи, и Спиноза одговара да човек као разумно биће може само у разумном животу, у животу по разуму, наћи највише добро и највишу корист своју. То излази просто из тога што радити по разуму значи адекватно сазнавати, а адекватно сазнање TO је савршенство, то је активитет. Из овога излази да се врлина по садржају своме састоји у адекватноме сазнању, а пошто је адекватно сазнање у крајњој инстанцији сазнање самог бића божанског, то. је сазнање Бога пајвиша врлина.

Овим последњим ставом својим Спиноза достиже врхунац своје Етике, он њиме поставља свој етички идеал.

(Наставиће се.)

Др. БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ.