Srpski književni glasnik

рају ког нема нит' се икад стиже. Те странице, из којих бије леден дах неког тамног предосећања смрти, и ова књижица још недовршених пе_ сама, то је све што је остало од целог једног живота

"пналан таленат са њиме нестао за нашу поезију, где

оригиналност тако ретка биљка, и да се баци светлост

она морално стање нашег растројеног и млитавог нараштаја, без воље, без идеала; без крви и костију.

Стеван Лу ковић није, рикаао оном реду мало симпагичних лиреких песника, који, трули од сујете, држе себе дат вишу врету људскога рода, средиште васељене, и сва-

i у А #: о кога месеца по књижевним листовима чине изложбу својих

_ више мање искрених „болова“. Он је био истински отмена

душа, са мржњом на ларму и на све што личи на реи кламу, и када је певао то је ишло као откуцај једнога емирнога, срца, као крик једне савести која у мраку пипа и спотиче се преко неравнина и оштрина живота. He гега срце што му је до песме, Радосно што је воли. Кад страшној мисли крила пусти, не сме “И душу туга. сколи, Певуша тада арије старинске, Поноћну храбри страву..

Jom врао Maa, OH а отпочео певати у OE дру-