Srpski književni glasnik

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ.

| ~

вима дружење са људима с којима они могу удесити неку заједницу само помоћу онога што је најнеблагородније у њиној рођеној нарави, наиме помоћу онога што је свакидашње, тривиално и проетачко7 Пошто се ти вулгарни створови не могу попети на ступањ оних првих, не остаје ништа. друго него да их свуку на свој ниво. што у осталом и јесте њихова тежња. С те тачке гледишта, оно што гаји наклоност према самоћи и повучености. то је једно аристократско осећање. Сви ниткови су дружевни, на жалост: да. је, напротив, један човек племенитије врсте, види се већ п по томе што не налази никаква уживања. у другима 'него увек воли више самоћу него њихово друштво, п онда, постепено, Ć годинама, долази до тога да увиди да у свету, е ретким изузецима, има. само избор између самоће и вулгарности, Чак и то Ma колико непријатно да звучи, није могао ни сам Анђело Силезије, ни поред све своје хришћанеке благоети и љубави, да пропусти а да не каже: Die Minsamkelt ist noth: doch sei nur nicht gemein; so kannst du tiborall ia ciner Wiiste sein.l

_A што се тиче великих духова, евакако је природно

ода TM прави васпитачи пелога људскога рода осећају

према. честој заједници за осталима толико мало накло-

HOĆIM колико 1 педагогу пада на памет да се умеша. у

игру и ларму дене кад су ова око њега. Јер, они који су дошли на свет да друге људе по мору њихових заблуда

проведу право до'иетине. и да их из мрачнога. понора њи-

хове грубости и простоте поведу на више, ка светлости, образовању и облагорођењу — они, до душе. морају међу њима. да живе, али ипак не спадају међу њих; зато се већ од младости осећају као бића која се приметно разли-

кују од осталих, али тек се годинама долазе до јаснога

познања. саме ствари; и онда се брину да се њиној ду-

ховној удаљености од других придружи и физичка, и да

! Самоћа. је потребна: само немој бити просгак; и оипда можеш свуда бити у пустињи. Пр.

ју