Srpski književni glasnik

а, Српски Књижевни Гласник.

то није помогло, — тетка-Дока је као и свака радознала женска могла. и инетиктивно а и пз дугог искуства сазнати о чему је реч била...

Ласно, мори, За тој! умеша се тетка-Дока, и на велико запрепашћење њихово додаде: Чорбаџиске куће много су. а наш Мане -— један си је помеђу момци и трговци и чаршилије!...

Ама неје 'ro!..

љутну се Јевда. Не знаваш, мори, зашто си зборимо...

— Мори, сал“ дор ве видим — знам си све убаво. Од мен“ ли ће скутате ништо !..

— Их, какво је брљиво! вели јој Јевда. Мори, ништо ти не знајеш!..

— Како да си не знајем! Бата-Таско зашто искочи до теб'-ке 7...

— Ама не знајеш ти ништо! брани се бата-Таско. Вика ме снајка, ете, заради нику тапију и ливаду...

— Заради „некосену ливаду“; — знам де! Сол ручам, мајке... уверава их тетка-Дока, а они се обоје љуте. Бре, бре, бре! наставља Дока. Видосте ли, мори, нашога Манчу, како си знаје убаво што ваља!.. Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато !.. Знаје што је злато; и како се, ете, злато топи!. Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв !... Ашкоље н!...

— Ама неје ништо било! одвраћа је Јевда. За друго ништо зборисмо! Како да бидне...

— Леле, Јевдо! Што ће да бидне убавиња кад се узну! Убав Манча а убаво, ете, и Замфирче, оној Зоне, — та што ће деца да ги бидну убава, све на татка и на мајку!... А ти, баба ги, па ги држиш на крило!...

— Их, црна Доко! викну очајно Јевда, кад ће памет ла си епечалиш веће! Што си не ћутиш веће! Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те на питује“!..

А што кој да ми казује, кад си све знајем, и све видим. Замилуваше се деца, та што... саг ги је време... Ама, Доке, памет сп бери !! Башка су Замфирови,