Srpski književni glasnik

ДУГА:

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цеог Изгубљена срећа још је увек срећа!

И тај јад у души што те на њу сећа

То је један њезин заостали део.

Не дај мутној; сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине! Тај ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко —

Ноћу, када мирно престану да струје Река пуна звезда, шума пуна сена: До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, појима и чује. Ј. ДУЧИЋ.