Srpski književni glasnik

РАЗВАЉЕНА ДОЛМА. 122]

Више мене је лазурно плаветнило небеско, а пода мном безобално море, заливено меком свјетлошћу јасног мајског сунца.

Онамо далеко метеж варошког живота, церекање јадног задовољства, црн дим, фијук камџије, звека окова и уздаси, тужни уздаси..

И чинило ми се, као да онамо далеко, далеко иза морске модрине тутњи бура. 0, људи! о, јадни, јадни људи !.. МАКСИМ Горки.

(С руског превео Вељко Лукић — Новица.)

ЧУДНОВАТА ПОВЕСТ ПЕТРА ШЛЕМИЛА. (3)

Ш.

Шта. би помогла крила ономе који је окован у гвозденим ланцима 7 Он би морао, п то још етрашније, очајавати. Ја лежах, као Фафнер! код свога блага, далеко од сваке људске утехе, трпећи оскудицу крај свега свога злата; али мени оно није било на срцу, него сам га проклињао, јер ме је оно сасвим одвојило од живота. Чувајући сам за себе своју мрачну тајну, плашио сам се пи од свога последњег слуге, коме сам у исти мах морао и завидети, јер он је имао сенку, он се смео показати па сунцу. Ја сам у својим одајама у самоћи жалосно проводио дане и ноћи, а јад ми је гризао душу.

Још један човек се пред мојим очима печалио ; мо] верни Бендел није престајао да се кињи тихим прекорима. да. је изневерио поверење свога доброга господара, те није познао онога за ким је био послат п ос ким је морао мислити да је моја жалосна судбина тесно скопчана. Али ја га нисам могао кривити ни за што, јер сам

! Дице из скандинавских бајака,