Srpski književni glasnik

1290) Српски Књижевни ГлАСПИК.

јене на море, сад се ужаснуо. Уздрхтало му отврдло ерце гледајући патње и погибију мора. О, са каквим би сад одушевљењем уклонио стијене и вратио слободу валима!.. „Am касно је... Вали не плачу више, вали не моле више... И вувише погибе ту воље, и сувише је слатка

освета због изгинулих... П са мрачном одважношћу, уз поклич моћне буре

погуљаше к обасјаној клисури. На све стране сви осје ·

ћају: или ће оборитп студене стијене. или ће им море бити гроб...

Јуре одмјерено и без страха. Напријед, сложно ударише о долму — задрхтале стијене од снажног ударца... Замрли таласи, етуклп натраг и опет покуљалпш са бујним бјеснилом. Све се измијешало у окршају. Орп се уздах и рика над морем, а море, чињаше се, као да се подигло са дна и слило са небом...

И сурвале се стијене!

Клонуше под пошљедњим ударцем и са хуком свалиле се у пучину морску. гдје су лежали изгинули валп.

— „Мичите се, срамни лешеви! — риче море 06б0реним стијенама, — ово је гроб храбрих бораца за елободу : овдје почивају млади вали“..

Раступи се мореко дно п са проклететвом пропадоше стијене у мрачну пропаст...

— „Јесмо ли ми криве7 Слава валима, — а нама вјечна срамота због срамног дјела!“

Ликује безобално море. Сатрло је еилну енагу душманову. И вали слободно се ваљају и славе. изгинуле борце, што млађахним животом евојим искупише браћи слободу...

„Слава изгинулим!

„Живима — слобода...“

:::

Сједио сам опчаран дивном овом народном легендом. Побожно гледао сам у слободне вале, гдје одишу снагом и неодољивом срчаношђћу.

а Њивице у, Ај У