Srpski književni glasnik

СОНЕТИ БЕЗ СХЕМЕ.

1. ЧАСОВИ ДОСАДЕ. Кад падну по соби часови досаде, те кад јасно 0сетим да ће ме, ако проговорим, свака реч отуђити од

тебе, п да сам немоћан учинити неусиљен покрет, онда

ми се скупи у грлу нешто што не могу прогутати, и зубима загризем до крви у усну, да ми пе пођу на очи кукавичке сузе срдите немоћи.

Кад онда увидим лепо да само даљина међу нама може твоју чежњу одржати п повратити, а спутан неверпим стицајем прилика не емем измаћи и уклонити се испред тебе, недостојан се тад чиним себи твоје љубави, и светињу мислим скрвнити, ако ми, као у магли, падну на памет часови среће.

Голема је невоља гледати где рођена љубав пропада

а не моћи прстом мицати, трпетп да један зао час од-

носи што су многи бољи и најбољи часови, као мрави, полако и напорно на гомилу скупили.

Сизифовске су патње имати свест која ти каже да сутра треба почети изнова, да треба стрпљиво гурати мети, а једнако страховати и бити спреман у свако доба, да могу настати часови досаде.

2. У НЕКОЛИКО РЕЧИ.

Седели смо, пре четир године, у вашој соби, искупљени без позива. Неко је насумце прелетао претима по гласовиру, неко је читао белешке из новина, а сваки је уз то ћеретао, кал му је пало на ум. И нико није смето.

Само сам ја стајао смућен пред прозором и задањивао ладна окна, без мисли; а еве као да сам се нечег бојао и као да ми је било нешто криво. Неколико недеља пре тога бејах дошао к вама и познао тебе,

А.