Srpski književni glasnik

.. + ВА,

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 395

непрестанце у ваздух дижу блиједи танки пламенови, који нетђе у висини ишчезавају. Балићи запљускују обалу, море жамори...“ Или опис сељачког погреба. Дете напред носи висок крст, жупник пева у сав глас, четири човека носе на рамену „дрвени, црни лијес“: „Кад избише на чистину, изнад села, сребрни криж у рукама дјетета засја на сунцу. Младић га пепрати очима, док тамо при мору не замаче између мрких маслина“.

Можда би још било рано, али би се ипак могло 0цртати оно што је опште код наших младих приповедача, Г. Борисава Станковића, Г. Ива Ћипика, Г. Петра Кочића, и једнога сасвим новог и младог, Г. Вељка Милићевића, чији су леп п приметан таленат у рађању могли већ запазити читаоци „Српског Књижевног Гласника“. Сви они имају једпо носталгично осећање пунога и интензивнога живота, много страсности, сенсуалности, јако социјално осећање за мале, слабе, притиснуте у животу. Сви они имају способности за посматрање и јаку осетљивост; много природности и много особености; и са свим личног, п сасвим интимног; реалистичког осећања природе и сопствених лиреких излива; они у исти мах дају и романе спољашњег света и романе унутрашњег живота; натуралисти су по ономе што виде око себе, а идеалисти по ономе што осећају у себи; цела њихова уметност је: натуралистичка, носталгична, лична, сенсуална и социјална. Српека књижевност до сада никада није имала тако занимљиву и оригиналну комбинацију.

ЈОБАН СКЕРЛИЋ.