Srpski književni glasnik

394 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.

леже и лагано се мичу пруге свјетлости, од нажганих лампи; у луци шкрипе бродице, и цвиле вјетар, кроз натегнуте конопе над јарболима, а шум што из отвореног морског продора долази, собом носи тужне звукове, ко нечији вапај за изгубљеним и недостижним, и прељета поврх њихових глава, даље у простор...“

5. := 654

Г. Иво Ћипико се досада са успехом огледао у приповетци; ово му је први пут да се јавља са романом и ако не вели изриком да је Ja крулом роман. Треба бити искрен: Г. Ћипико, бар за сада, треба да остане на приповеци; он није за роман, или боље рећи: он још није за роман. За крухом је развучено, расплинуто, доста невешто сашивено дело. Има излишних и дугих епизода: оне седнице опћинског већа, путовање Господина Грофа, на пример. Унутрашњи живот Ивов, то је предмет дела, али колико излишних ствари, колико некорисне опширности, а у исти мах, колико брзога клизења преко важних тренутака !

Оно што ваља у овом несуђеном роману, то је она силна уздржана емоција, она мирна топлина којом је писан. Г. Ћипико нема оне вештине и књижевног искуства свога земљака Г. Матавуља, али има више топлине, више ерца: Г. Матавуљ је више уметник, Г. Ћипико је више човек. Љубав Ива и Марије је ванредна приповетка, сама за себе, која губи у овом широком романском оквиру. У Г.: Ћипика има врло интензивног и разнородног осећања: и чежње младости за срећом и за пуним животом, вечите чежње која је заданула толика дела књижевна. У њега има и развијено социјално осећање, хумано, братско саучешће за оне које незаслужено пате око њега.

Најзад, ту су и они лепи описи Г. Ћипика, прости, једноставни, дискретни, али врло јасни и обележени, и што је главно, увек од великога утиска. „Спуштала се ноћ. Блиједа мјесечева светлост косимице расипље се и лелуја се по морској пучини; чини се као да се с ње