Srpski književni glasnik

РакиЈо, Мако! 403

— Ули-де му. Мићане, једну! — једва чујно шалпну онај из мрака без искре заједљивости.

— „Да није шале — настави Симеун меко и благо. Да није шале. еглена п ове благословљене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума. Дјецо моја и браћо моја, ви не знате оног старинског времена: пушка ми, пушка ти! Ви не знате оног делиског шенлука и весеља. Знам ја, ви трпите и мислите, пи све се вами чини да је ово вако од увијек било. Али нас, старе и изнемогле, нагони на сузе немило и грко туговање за старим вактом и земаном. То старинско вријеме нашим слабим пи ојађеним душама мирише ко увели босиљак и свето миро. Нами на 'вом грешном свијету ништа не остаје до превјечна жалост и туговање за минулим временом... Мени увијек срце задркће и мисли некуд далеко, далеко одлете, кад се шјетим шта сам некад био, а шта сам данас дочеко. Али шта ћу, тако је, ваљала, суђено!“ — уздахну опет Сипмеун и продужи: |

Млого се они, капетан, Белемез и Шошљага, Зачудише нашим жалобитним сузама.

— Молимо покорно, што то јест 2! — пита капетан, а језик му се већ поткратио.

— Господине капетане, новоме царству евак се живи обрадово у 'вој земљи, а само нас двојица плачемо под старост своју. А зашто да речемо 7 Јер је осиротила и пострадала Немањића света задужбина коју нам наши стари оставише и завјешташе у аманет и на чување дочека ја капетана и тако у неколико забаци траг нашој жалости и ошјети га на наш јучерашњи разговор.

\ • · + — Говори, има ли јој помоћи 2! — забрела капетан. — Има, има, силни геренале! — викну Партенија,

а ја му зашећерену чашу башице пружи:

— Ко што је ова чаша у твојој руци, тако је спас „и помоћ за ту пострадалу, божју обитељ у твојој војинственој сили и моћи...

26*