Srpski književni glasnik

РАКИЈО, МАЈКО! 405 милостиви ! — вајка се Шошљага и држи бурунтију. Ајде болан, Белемезе!...

— А-ја! Овај не иде, док од Иванке не постане Јованка, па да ће сад лемеши почети с неба падати. Зар да ја мрциним своје чисте, ришћанске руке са шокачким... — шкрипну Белемез зубма п сијевну бијесно очима. Никад !!

— Шта ћемо сад, Симеуне, по Богу синког Би ли то могло бити како друкчије2 На прилику, да сам Шошљага носи бурунтију напријед, а“...

— Не бој се, оче мој свети. Ми ћемо њу освјештати и пошкропити водицом...

— Не, синко, ако за Бога знаш! Не смијемо од капетана, јер би му се замјерили, а чојек...

— Ништа се ти не бој. Ми ћемо њу освјештати, а капетану ћемо, ако успита, казати да је молепетвије за

'ћесерокраља...

— Ама, шта ти још неће пасти на ум, по Богу брате! — развесели се Партенија и загрли ме од велике радости.

Тако и учинисмо, те се све лијепо п у реду сврши.

Капетан издаде команду и наредбу на логор, те се солдати уредише с обе стране пута, куда ћемо ми проћи с бурунтијом.

Пођосмо. Напријед Белемез и Пошљага се бурунтијом, па онда ја и Партенија, а за нами момак с товаром ракије. Кад бисмо насред пута, раздера се топ, запраштише преко нас унакрст пушке, а граја и галама да проломи небеса: „Живили наши мили гости, и сретан им пут!“

Тако нас је капетан јуначки и дично испратио с царском бурунтијом. Нема вајде крипти, добар је и поштен чојек био, не валећи му вјере и закона.

— Добро моје и паметно чадо, коме ћемо на конак пасти — упита ме покојни Партенија кад изађосмо на Клисину.

— Попу Ђурђу на Мањачу.

Како ја реко, тако је и било, Замркосмо код попа