Srpski književni glasnik

ВЈЕЧНА ХАРМОНИЈА.

У касну поноћ, кад еве мирно спава, Дубоко, н'јемо без бола п јада,

И тихо сања и гора п трава

И свечани мир на планине пада,

Тад ситно, сјетно с далека зазвони Небеска пјесма и музика сфера,

И тону гласп по свој васиони

Врх мојих ст јена п гореских језера.

Тад душа моја на кољена пада У моме храму од зв језда и гора И она снива без бола и јада

У милом сјају небескијех двора.

О сјајно св'јетло, шарна слико стара, Гдје не сја пламен лажних полилеја, О светп гласи са мога олтара, Гдје нема пјесме црних фарисеја!

О благо оном ко вас једном чује И ваше пјесме разумједне тајне, Ко осјети да је звук што тихо зује И један атом васионе сјајне!

У таке часе свијетле п јасне

О, да се душа у гласове распе,

На мајчином крилу, ла весело згасне,

На зв'јездама негдје, да несвјесно заспе !