Srpski književni glasnik
ВЈЕЧНА ХАРМОНИЈА.
У касну поноћ, кад еве мирно спава, Дубоко, н'јемо без бола п јада,
И тихо сања и гора п трава
И свечани мир на планине пада,
Тад ситно, сјетно с далека зазвони Небеска пјесма и музика сфера,
И тону гласп по свој васиони
Врх мојих ст јена п гореских језера.
Тад душа моја на кољена пада У моме храму од зв језда и гора И она снива без бола и јада
У милом сјају небескијех двора.
О сјајно св'јетло, шарна слико стара, Гдје не сја пламен лажних полилеја, О светп гласи са мога олтара, Гдје нема пјесме црних фарисеја!
О благо оном ко вас једном чује И ваше пјесме разумједне тајне, Ко осјети да је звук што тихо зује И један атом васионе сјајне!
У таке часе свијетле п јасне
О, да се душа у гласове распе,
На мајчином крилу, ла весело згасне,
На зв'јездама негдје, да несвјесно заспе !