Srpski književni glasnik
ВЕЧНА ХАРМОНИЈА. 421
У бездну душе ја осјећам мирно Чудесне гласе, како звоне тада, И нешто вјечно бесконачно силно, Што вријеме не тре, ни умире када.
Богове све ће да поруши вр јеме, Створени што су да страше и гоне, У слабој моћи што ћуте и н'јеме, Утвари лажне изнад васионе.
Ал' ја сам вјечан, умријет' не могу, К'о вјечни звуци хармоније оне: Бог је у мени и ја сам у Богу, Јер ја сам дио вјечне васионе.
Од те радости нема нигде веће, Када се душа са вјечности спаја, Кад Бога позна, што свијетом креће, И божје сузе усред мила сјаја.
Од те љубави нема нигде веће,
О пјевај и ти, пјевај, срце моје,
О од те пјесме нема веће среће, Кад Сведух силни своје пјесме поје.
Бог је милостив, што са нама сн' јева: Ил' било срећно или било б'једно, Он се нама ув јек и плаче и пјева, Јер све је једно, све је биће једно.
Михдлило Мирон.