Srpski književni glasnik

ВЕЧНА ХАРМОНИЈА. 421

У бездну душе ја осјећам мирно Чудесне гласе, како звоне тада, И нешто вјечно бесконачно силно, Што вријеме не тре, ни умире када.

Богове све ће да поруши вр јеме, Створени што су да страше и гоне, У слабој моћи што ћуте и н'јеме, Утвари лажне изнад васионе.

Ал' ја сам вјечан, умријет' не могу, К'о вјечни звуци хармоније оне: Бог је у мени и ја сам у Богу, Јер ја сам дио вјечне васионе.

Од те радости нема нигде веће, Када се душа са вјечности спаја, Кад Бога позна, што свијетом креће, И божје сузе усред мила сјаја.

Од те љубави нема нигде веће,

О пјевај и ти, пјевај, срце моје,

О од те пјесме нема веће среће, Кад Сведух силни своје пјесме поје.

Бог је милостив, што са нама сн' јева: Ил' било срећно или било б'једно, Он се нама ув јек и плаче и пјева, Јер све је једно, све је биће једно.

Михдлило Мирон.