Srpski književni glasnik

444 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

, . » . гом у времену, — пошто је раније све више корен, — то све рамије пада и остаје све дубље.

Као и у слагању земље тако и у човеку првобитне, природне, животињске особине, снаге и потребе леже много дубље од његових доцнијих, социјалних и историјских особина mw снага; тако су нагон самоодржања и егоизам много дубљи у души човековој, те из веће дубине крећу и одређују човека него племенитост и хуманост, који су најдоцнији, најтањи, најплићи слој људске душе. Пошто се првобитни човек са својим карактерним особинама и снагама таложи у масу историјског друштва, то се права цивилизација и прогрес дижу само на доцнијим, вишим слојевима друштва код вишег човека.

Пошто је све раније све дубље, то је све раније сзе више унутра, све доцније све је више на пољу; по томе све раније све је више у мраку. А пошто све доцније зависи од свега ранијег, то што је нешто доцније корен му је све дубљч. Ствари су у свету тако намештене да што нека више стоји, то јој из све веће дубине долазе живот и кретање. Што је нека теорија, идеја виша, то јој је и корен у историји све дубљи; ситнијим, нижим мислима корен је плитко у њиховој садашњости п са својим временом и оне умиру, док идеје којима је корен све дубљи, све даље и више преживљују времена у којима се јављају, све даље преживљују своју садашњост.

Пошто је све раније све трајније и веће, независније и потребније, генералније и моћније, дубље и правилније, то оно што је најраније, што постоји пре свега, оно је у свима временима, оно остаје после свега, оно је само једно, заузима све просторе, оно је евуд и увек, оно је савршена правилност и хармонија, оно је вечито, стално, непромењиво; оно је сама суштина; оно постоји само од себе, ствара све остало, оно је узрок и погодба самог себе: оно је потребно свему доцнијем, њему не треба ништа, довољно је само себи; од њега зависи све