Srpski književni glasnik

446 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ђена научничка таштина, или чак занатска завист која је прва узвикнула: бесан пас! и она удара својим штаповима који не мисле ништа, па и бабе су тада спремне са својом дреком да надвичу глас невиности и памети. Јадни мој пријатељ морао је да подлегне, пред мојим очима убише га бедно, унизише, и, најзад, бацише на ђубриште! Бедни мученик учености!

Није било много веселије стање господина Тирлити, кепеца, кал сам га понова нашао на Булевару ди Тетрје.: Госпођица. Лауренција рекла ми је, до душе, да је он тамо отишао, али, било што нисам мислио да га озбиљно онде потражим, или што ме је светина. онде у томе спречила, доста да тек доцније опазих дућан где се могу видети дивови. Кад сам ушао унутра, нашао сам два дугачка клипана који су доконо лежали на даскама, и брзо се дигли, и стали преда мном у позитуру дивова. У истини нису били тако велики као што су се хвалили на својим плакатима. Била су то два дугачка клипана који су, обучени у ружичаст трико, носили врло црне, можда лажне залиске, п млатарали шупљим дрвеним буздованима изнад својих глава. Кад сам их запитао за кепеца, кога спомиње и њихов плакат, одговорили су да се он већ четири недеље не показује због своје све теже болести, али да га ја ипак могу видети ако хоћу да платим двоструку улазницу. Како човек радо плаћа двоструку улазницу да би понова видео свога пријатеља! И, ах ! то је био пријатељ кога сам нашао на самртној постељи. Та самртна постеља била је управо колевка, и у њој лежао је јадни кепец са својим жутим збрчканим лицем. Једна девојчица од четири године од прилике, седела је поред њега, и љуљала је ногом колевку, и. певала насмејано шаљивим тоном:

„Буји, паји, Тирлитићу мој!“

Кад ме је малитан спазио, раширио је колико год је могао своје као стакло бледе очи, п болан осмејак дрхтао је на његовим белим уснама; као да ме одмах