Srpski književni glasnik

ФлоРЕНТИНСКЕ Ноћи. 447

познаде, пружи ми своју сасушену ручицу, и закркља тихо: „Стари пријатељу !“

Било је запета, жалосно стање у коме сам нашао човека који је већ у осмој години имао дуг разговор са Лујем ХУТ, кога је Цар Александар хранио бонбонама, кога је принцеза фон Кириц носила у крилу, који је јахао на псима Бојводе од Брауншвајга, коме је баварски краљ читао своје песме, који је с немачким кнежевима пушио из једне луле, кога обожава папа, и кога Наполеон никад није волео! Ова последња ствар несрећнику је задавала бриге још и на његовој самртној постељи, или, као што сам рекас, у његовој самртној колевци, и он је оплакивао трагичну судбину великога цара који га никад није волео, а који је у тако бедном стању скончао на Светој Јелени — „сасвим као што ја сада умирем, додаде он, усамљен, непризнат, оетављен од свију краљева и кнежева, подругљива слика некадашњег господства !“ *

Мада нисам право разумео како се један кепец који умире међу дивовима, може упоредити са дивом који је умро међу кепецима, ипак су ме дирнуле речи јадног Тирлитиа, а нарочито његов напуштени положај у часу умирања. Нисам могао да не изразим своје чуђење што се за њега не брине госпођица Лауренција која је сада постала тако отмена. Али тек што сам изрекао то име, кепец у колевци доби најужасније грчеве, а својим белим уснама цвилео је: „Неблагодарно дете! које сам однеговао, које сам хтео уздићи за моју жену, које сам учио како се ваља кретати и држати међу великанима овога света, како се осмејкује, како се у двору ваља поклонити, како се репрезентује.., користила си се мојом поуком, и сада си велика госпођа, и имаш сада кочије, и лакеје, и много новца, и много поноса, а нимало срца. Остављаш ме да овде умрем, умрем усамљен и бедан, као Наполеон на Светој Јелени! О, Наполеоне, никад ме ниси волео...“ Шта је још рекао, нисам могао да разумем. Дигао је своју главу, начинио неколико покрета