Srpski književni glasnik

РАЗГОВОРИ С ГЕТЕОМ. 590

Ш. ГЕТЕ о СЕБИ.

Уторак, 27 јануара, 1891.

„Увек су ме хвалили као човека коме је срећа нарочито наклоњена; пећу ни ја да се потужим и да кудим ток мога живота. Али, у ствари, он је био све сам напор и рад, и могу рећи да у мојих седамдесет и пет година нисам имао четири недеље праве угодности. Го је било вечито гурање камена који је непрестано понова ваљало дићи. Моји анали објасниће смисао ових речи. Од мене се тражило одвећ много активности, и се поља и изнутра.

„Моја права срећа била је у поетичком осећању и стварању. Али колико је оно, мојим спољашњим положајем, било ремећено, ограничавано, и спречавано! Да сам се могао више уздржати од јавног п званичног рада, и да сам више живео у самоћи, био бих срећнији, и као песник урадио бих више. А овако се ускоро после мога „Геца“ и ;Вертера“ на мени испунила реченица једног мудраца који је рекао: ако се уради штогод свету за љубав, он ће се већ побринути да му се то други пут не учини.

„Разглашено име, висок положај у свету добре су ствари. Али са свим мојим именом и положајем нисам дотерао даље него да, да не бих никога вређао, ћутим на туђа мишљења. То би у осталом била врло рђава шала, кад не бих од тога имао ту корист да ја дознам како мисле други, а они не дознају како мислим ја.“

Недеља, 15 фебруара, 1824.

Данас пре ручка позвао ме је Гете да се извеземо у шетњу. Затекао сам га на доручку кад сам ушао у његову собу; изгледао је врло расположен.

„Имао сам пријатну посету“, рече ми он весело; „један младић с пуно наде, Мајер из Вестфалена, био је мало час код мене. Написао је песме које дају повода да много очекујемо. Он има тек осамнаест година, и већ је отишао невероватно далеко.

34 7