Srpski književni glasnik

O II E TAU ГИ ВИ. У 7 Cy

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 581 кариљ), Банвиловог ..Гренгоара“ и Ш и У чин Ростановог „Сипрана од Бержерака.“

Тартиф је једна од најинтересантнијих Кокленових улога у Молијеру, а свакако и једна од најинтересантнијих улога у целом репертоару Кокленовом. Јер тешко је запета наћи изразнију и живописнију фигуру прослављеном Молијеровом хипокриту но што ју је дао овај мајстор у мимици, нити гипкију, ниансованију и сигурнију фразу лисичјим инсинуацијама похотног богомољца но што је она којом влада овај виртуоз монолога. Па ипак, Кокленов „Тартиф“ који је у моментима ненадмашно живописан, са физиономијом која је на позорници ретка и која се не заборавља, није, чини нам се, и једна од најсавршенијих Кокленових творевина у Молијеру. Са типом какав је Коклен дао, да одржи до краја у оној слепој лаковерности напвнога Оргона, Тартиф би у животу морао бити глумац, и то глумац способности Кокленове. Ми међутим замишљамо тога човека много простијег, обичнијег, ако хоћете и много вулгарнијег, и много доследнијег и вероватнијег. Са својом већ дубоко урођеном моралном физиономијом какву је од Молијера добио, Тартиф би био Тартиф доследнији, спонтанији, Тартиф кроз цео живот, пре и после сцена у кући Оргоновој, и, без потребе да из те физиономије одвећ искочи у сцени гле дреко триумфује над превареним Оргоном. Он не би имао тај јак контраст који је у игри Кокленовој пун ефекта, нешто као у сликара са јаким контрастом боја или контрастом светлости пл сенке, али ипак, како се нама чини, на штету целине и одређености карактера. :

У Маскариљу (.ОСмешне Прециозе“) Коклен је био савршен. Начин на који је Коклен извео ту — и у Молијеру већ сјајну — сцену комичне галантерије једног надриобразованог лакеја између двеју емешних каћиперки, нрелази границе обичне глумачке вештине; то је виртуозност. Анализа познате Маскариљове импровизације у: стиховима остаје ремек дело фино израђене као у сло

34%