Srpski književni glasnik

579 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

Ова напомена изгледала је Пипу умесна, али је он налазио да ју је тешко применити. Долазило му је да црнкињину киту цвећа мете у чашу воде и шећера што му је стајала ноћу на столу, и да понова заспи. Кад је, у путу до мале куће, пролазио испод прозора контесе Орсини, изгледало му је као да му се сам новац врти у џепу. Он срете једног дана на шеталишту сер Веспазнана, који га заппта што се не виђа више.

— Заклео сам се да не узмем више коцку у руке, одговори он, и не додирнем карту; али, пошто сте већ овде, играјмо у лик и наличје е новцем који имамо у џепу.

Сер Веспазијано, који, ма колико да је био стари по природи бележник, ипак није био мање оличена коцкарска страст, није се потрудио да одбије ову понуду. Он баци један пијастар у вис, изгуби једно тридесет цекина, и то му не би право. „Каква штета, мишљаше Пипо, што не играм у оваквом тренутку! сигуран сам да би ми Беатричина кеса и даље доносила среће, и да бих повратио за осам дана што сам изгубио за две године.“

Ипак се он с великим задовољством покораваше својој драгани. Његов атеље био је један од највеселијих и најмпрнијих. Он се ту осећаше као у каквом новом свету, којега се ипак некако сећао, јер га његово платно и наслон подсећаху та детињство. Ствари које су нам некада биле добро познате, постају нам врло лако опет познате, и та лакоћа, заједно с успоменама, чини да су нам оне драге а да и не знамо зашто. Кад је Пипо узимао своју палету и, каквог лепог јутра, развио по њој своје светле боје; кад их је, после, гледао уређене и готове да их он промеша својом руком, чињаше му се да за собом чује оштар глас евога оца где му говори као некада: „Хајде, ленивче; шта си се замислио почни одмах посао!“ На то сећање, он окреташе главу; али место строгог Тицијановог лика, он виђаше Беатричу голих руку и прсију, чела увенчаног бисером, где се спрема да стоји пред њим, и која му говораше смешећи се: „Кад ви зажелите, господару“.