Srpski književni glasnik

e „, —

ње Аки, ДИ г

ТИЦИЈАНОВ СИН. (Крај.) УП.

Љубав Џипа и Беатриче изгледаше испрва као извор што избија из земље; сада је личила на поток који се пробија мало по мало п дуби корито у песку. Да је Пипо био племић, он би се епгурно оженио Беатричом; јер, у колико су се боље познавали, у толико су се више волели; али, ма колико да је породица Вечелио била добра породица из Кадора у Фриулу, такав брак био је немогућан. Не само што би се блиски Беатричини рођаци томе противили, већ би се све што у Венецији носи племићеку титулу, разјарило на такав корак. Они који су се најтолерантније односили према разним љубавним псторијама, и који не би имали шта да приговоре једној племићки ако узме за драгана једног сликара, не би тој истој дами никада опростили кад би се удала за свог драгана. Такве беху предрасуде тог времена, које је ипак било боље од нашег.

Мала кућа беше намештена ; Пипо држаше реч одлазећи у њу свакога дана. Не можемо рећи да је радио, али се правио да ради, или боље веровао је да ради. Беатрича, од своје стране, чинила је више но што је обећала, јер је увек долазила прва. Портрет је био скициран; напредовао је врло споро, али је био на ногарима, и, мада га највећи део времена није нико дирао, он је ипак вршио дужност сведока, који или позива на љубав, или извињава леност.

Беатрича. је свакога јутра слала свом драгану киту цвећа по својој црнкињи, како би се он навикао да устаје рано. „Сликар треба да је будан у зору, говораше она; сунчана. је светлост његов живот и главни услов његове уметности, пошто он не може ништа да учини без ње“.