Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 73

светлошћу, крепко моделиран, и колористички свеж и врло пријатан. Ово последње не значи само да су светлости, сенке, и полусенке тачне и свеже (ја и луминаристе рачунам у колористе), но да су саме боје пријатне својим квалитетом и својом комбинацијом; лик Др. Малина је, могло би се рећи, „хармонија у плавом и сребрнастом“. Поврх свега, апсолутна сигурност кичице, нешто одређено и слободно и као непогрешно у техници, што показује довршенога вештака. Човеку није евакада дато да гледа уметника с таквом маестријом, с таквом виртуозношћу рада.

Г. Бела Чикош пл. Стојадиновић личи на г. Буковца само тиме што је такође одарен и извежбан сликар. Док г. Буковац ни у својим декоративним сликама не напушта потпуно свакидашњу и стварну природу, дотле г. Чикош своје предмете узима из виших предела, и природу удешава према чисто еликарским обзирима. Њега занимају мисли, симболи, морални проблеми, узвишена божанска, или полубожанска — осећања. Он слика „Маријину Жалост над мртвим телом Христовим“ („Ре“), „Сахрањену Невикост“ („Шшпосепба“), „Откривење Јованово“, „Надахнуће Психе“. Он уз то своје симболичне слике увија у тајанствене светлости, које се каткад преливају у свима дугиним бојама, и мећу као неки мистичан вео на радњу која се на њима дешава. На питање, да ли је такво произвољно дотеривање природе оправдано, одговор је прост: извесно је оправдано, пошто нам се и слике тако рађене допадају. (Да ли, међутим, такви радови иду у највишу, највреднију уметност, то је друго питање.) Слике г. Чикоша иду међу најбоље у хрватском одељењу. Оне су добро замишљене ип добро компоноване, а проблеми светлоени и колостични у њима

·' постављени вешто су решени; г. Чикош врло вешто (скоро

бих рекао, врло логично) прелива боје и одблеске једне у друге. На слици „Шппосепк а“ топле и хладне боје преливају се једне у друге врло природно, и употребљене