Srpski književni glasnik
ЗА Њим... 87
на сав глас, не марећи хоће ли га ко чути. — Коме ти ово доносиш 2... Ако си ти крмача, ти п Je!
И одгуркивао је јела од себе, пљувао на њих и љутито их бацао на авлију, гдје су се окупљале све комшијеке кокоши и, са ужасном грајом, отимале се о мрвице.
— Ама ово је лијепо, — говорила је Тата благо и меко, како се обично одговара болесницима. — Није се
могло ништа друго ни наћи... Трчала сам и тражила, ама нема... А имала сам MH посла, па нијесам могла поћи по свима дућанима... Лијепо је и ово, брате, кад је Бог дао па се има.
— Не чаврљај, не чаврљај, кучко, — бјеенио је Ђуро све Рише. — Коме ти masem”... Можеш ти купит' и боље... Има у тебе пара... Ти лахко зарађујеш...
— Оклен ми
— Окленг... Знам ја оклен!.. Имаш ти... Ја нећу овога јела... Јок!.. Ох, ох, ох, болестан сам п жалостан, а ти хоћеш да ме умориш оваким јелом, кучетино!..
Пошто би почео стењати и јаукати, Тата је као без душе трчала у чаршију и по ашчиницама тражила других јела... Давала је све новце што их је имала... Бирала је што је било масније и најкусније, па ипак са страхом неким, са зебњом, носила кући, питајући се непрестано неће ли и ово вратити или бацити.
Кашње је Ђуро тражио да му доноси п више ракије.
— Нијесам ја дијете, да пијем по двије чашице, говорио је. — Хоћу ја к'о чојек... Какво ми је пиће, ако се мало не опијем 7... Какво је то пиће, a?
— Џића ти нећу доносит' више, -- покушавала. је Тата да затеже и да се противи. — Пића нећу... Пиће ти и доктур забрањује... Ево не пијем ни ја, па сам жива и здрава... У пићу се и Бог вријеђа, а ја нећу у овој кући... Нећу па ето ти!..
— Нећешг
— Нећу.
Таки призори обновили су се неколико пута, па није ни чудо што је најпошље дошло до шамара. Први