Srpski književni glasnik
86 СРпски КњижеВНИ ГЛАСНИК.
п прије п једнако је изгледала весела, безбрижна, задовољна. — Оставићеш ти мене, роспијо, — гунђао је Ђуро, гледајући је испод ока. — Оставићеш видим ја... Позна-
јем ја по теби, по очима ти...
А она се само смјешкала п лагано, као бојећи се да та не повриједи, тапшала га по рамену:
— Нећу... Не бој се... Нећу!
У]. На велико чудо свију авлијаша, Тата једнога јутра, у разговору, изјави да никако неће оставити Ђуру, пошто „он никада неће потпуно оздравити“. Стидила се пред мушкарцима и што више да рекне, али, руменећи и окрећући главу у страну, потајно је признала женама, да је сада сасвим Ђурина и да је он њезин.
— Његова сам пред Богом, — шаптала је тихо, ra постиђено, а по гласу JOJ се могло познати, да је задо- : зољнија него икада. —. Његова и душом и тијелом...
Грешни смо сви... а кад оздрави и вјенчаћемо се... Ето тако нам суђено!...
— Наравно, жене нијесу могле сакрити оваку крупну тајну и, за непуна два сахата, сви су авлијаши знали за Татину исповијест. |
— На моју душу озбиља се узеше, — подругљиво лочека Манојло, кезећи се. — И лијеп ће пород изродити, двије шћери и четири сина.
— Ђуро намири себе, — додаде здепасти са очитом завишћу. — Он лупеж, она махнита, па се баш нашли...
Од тога дана све као да се промијени, па и-сам Ђуро. Пошто је сасвим завладао Татом и био сигуран да га неће оставити, није више био задовољан са онаком његом и оном дворбом. Није више био задовољан ни са јелима што му их доносила. Чинило му се да она може п више дати, па је више тражио. |
— Нијесам ја крмак, да свашта једем, — викао је