Srpski književni glasnik

У КНТИЛИ Но А. 15

распитивао неколико пута, не хтеде старац дакако ни говорити много ; понајмање је, мишљаше он, време говорити о томе сад кад се епушта ноћ; али о своме животу и делању у кући као и о другим пословима приповедаху двоје старих у толико више, а радо су слушали и сами кад им витез стаде причати о својим путовањима, да има замак на извору Дунава и да се зове Господар Хулдбранд од Рингштетена. Посред овог разговора странац беше већ неколико пута чуо неко брчкање крај најнижег прозорчића, као ла неко прека на њ водом. Старац би набрао чело незадовољно сваки пут кад год би се чуо овај шум; али кад напослетку читав пљусак полете на окна па кроз рђаво удешене оквире и у собу вода пљусну, устаде он зловољно и повика према прозору претећи: Ундина! Хоћеш ли се једном махнути детињарија Та данас имамо код нас, у колиби, још и једног страног тосподина. — Напољу се утиша, само се још чуло лагано кикотање, а рибар ће, вратив се, рећи: Ви ћете јој морати већ то прогледати кроз прсте, уважени госте, па можда и још коју неуљудност. Али, она не мисли тиме рђаво. То је, знате, наша храњеница Ундина, која никако да се одвикне детињаста понашања, и ако ће ускоро узети већ и осамнаесту годину. Али, као што рекох, у истини она је добра и предобра. — Лако је теби тако говорити! одговори старица завртев гливом. Кад се ти враћаш с риболова или се пута, онда њене враголије могу изгледати још и Боже помози. Али имати је по вас дуги дан на врату и не чути ни једну паметну реч, и уместо, у све већој старости, наћи одмене у раду, морати се свакад бринути само за то да нас њене будалаштине сасвим не упропасте, — онда је то сасвим друго нешто, ту је онда крај сваком етрпљењу. — Но, но, осмехну се домаћин, ти имаш невоље се Ундином баш као и ја с језером. Зар оно мени не провали често моје бране и моје мреже, па ја га ипак волим; па и ти, поред свих мука и невоља, ти волиш то мило детенце. Није ли тако“ —