Srpski književni glasnik

20) СрРпски КњижеВНИ ГЛАСНИК.

Боже, простењах ја, где је наше драго детег Ох, говори! — Код Онога кога си сад призвао, драги мужу, одговори она, и обоје, ронећи тихо сузе, пођосмо у колибу. — Ја потражих мртво тело наше мале; тада тек сазнадох како је све било. Моја жена је седела крај обале језера с дететом, и како је се играла тако с њим сасвим безбрижно и сва блажена, мала се наједанпут наже напред као да је угледала у води нешто сасвим лепо ; моја жена гледа у њу како се смеје, наш драги анђелак, и како се маша ручицама. Али, у том тренутку она јој се једним наглим покретом изви из руку и стрмекну у воду. Ја сам много тражио малога мртваца, али све узалуд; ни трага не беше од њега. —

Еле, оставши тако самохрани, ми сеђасмо још тога истог вечера у колиби сасвим у тишини; ни једноме од нас двога не беше до разговора, ако је ко и могао још од суза то. Гледали смо тако у ватру на огњишту. Одједном се зачу неко шушкање на вратима; она се отворише и на прагу се указа једна дивна девојчица од три четири године, богато накићена, па се осмејкује на нас. Ми бесмо онемили од упрепашћења, пи ја не знађах да ли је то одиста малени људеки створ или је то само нека утвара. Али тада спазих како са злаћане косе и с богата одела њеног вода капље, и сад тек спазих да је дивно детенце морало бити у води, и да му треба указати помоћ,

— Жено, рекох ја, нама није могао нико спасти наше мило дете; хајде да ми учинимо бар другим људима оно што би нас на земљи срећним учинило да нам је когод могао то учинити. — Ми евукосмо малу, метнусмо је у постељу и донесмо јој топла пића, али она не збораше ни речи већ само гледаше непрестано у нас својим као језеро плавим очима и осмејкиваше се

Сутра дан у јутру могло је се утврдити да није била нимало повређена, и ја је стадох сад распитивати за њене родитеље и како је доспела овамо. На то исприча она неку заплетену, чудну причу. Мора да је од некуда