Srpski književni glasnik

Ди ДИ, 0

#,

У СИА. А. 19

тали, па би онда, пошто се не би ништа јавило, продужили свој разговор вртећи главом и с уздахом.

Али како обојица нису могли готово ни на шта друго мислити до само на Ундину, то не знадоше ништа боље него да витез чује на који је начин Ундина дошла старом рибару, а стари рибар да исприча ову причу. И тако стаде он овако казивати:

Биће сад од прилике петнаест година како сам једном пролазио пустом шумом натоварен својом робом за варош. Моја жена беше остала дома, као и обично, а у то доба још и због једног сасвим оправданог разлога, јер нам Бог, и ако емо били већ прилично зашли у године, беше даровао красно детенце. Била је то девојчица, и ми се стадосмо већ споразумевати, да ли не би требало због придошлице оставити наш дивни рт те да овај небесни дарак боље одгајимо тамо где свет живи. Код сиромашних људи не иде наравно то тако лако, како ви то можда замишљате, Господине витеже; али, Боже мој, свак мора најзад-учинити оно што може. — Еле, ја сам уз пут разбијао прилично главу овом стварп. Овај рт беше ми тако омилео, и ја сам се чисто згрозио кад сам у варошкој худи буци морао у себи помислити: Но, па и ти ћеш се ускоро морати настанити у оваком метежу, или бар не у много мањем! — Али, ја ипак нисам нимало роптао тада на нашег доброга Господа, напротив: био сам му у души захвалан за принову: а морао бих лагати кад бих хтео рећи да ми је се приликом одлажења и враћања кроз шуму ма кал тад десило ма шта особито, као и то да никад нисам видео тамо ништа необично, тајанствено. Господ је био према мени свакад за чудо милостив.

И он скиде своју капицу с ћелаве главе и оста неко време молећи се тихо. По том метну опет капу на главу и настави причање.

С ове стране шуме, ах с ове стране, ту ме задеси несрећа. Изиђе ми у пресрет жена лијући сузе из очију као да су два потока; беше обукла црнину. — Ох, свети

o*