Srpski književni glasnik

M. Ma и ФИА

Антун ФАБРИС. 47

запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом, чине највећу и најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има стила предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као пример, а пре њих, и више од њих ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилеких пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходсетву“ беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички пиеци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилеки лепо. Не само они, у осталом, него и многи писци сличне

врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Ђев на

једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.