Srpski književni glasnik

Ђе СРпски Књижевни ГлАСНИК.

услу ге. „Та два вијековна такмаца, каже он, Рим и Бизант, од којијех је српски народ много пропатио, нашла су се овога пута у случајној, за њих, заједници;.. не могоше а да не удовоље српске праведне захтјеве“. Ж

Кад човек чита редом, из године у годину, политичке чланке Фабрисове, не може да не види како га је из године у годину све више хватао песимизам, сре јаче освајале прне идеје. Он све више препоручује „ситан посао“ место „велике политике“, све сетније схвата положај Срба и Југословена, све мирније и нежније пропраћа ствари и оних југословенских народа против чије је политике стално војевао. Често и велико сељење српског народа у Америку, страшљивост оних који тај народ имају да заступају, нереална политика Хрвата, неузајамност јужних Словена, све су те ствари њему тешко падале, и његова убијеност због њих све се јаче осећа у његовим последњим чланцима. Прочитајте онај чланак „Лустро-угарско (Словенство“ (1903, бр. 50), који резимује те његове црне мисли, па ћете видети. „У балканској политици, каже он горко, јетко и с пуно емоције, сви су хрватеки политичари, с ријеткијем изузецима, за империалистичку политику Беча под фирмом великохрватском, а Срби, страхују... о томе проговорити гдје треба...; овако политичари, а народ 7 Он веома мало или ништа од свега тога не разумије, већ гладан, го и бос, као слијепац, бјежи с рођене груде у далеки свијет. Ово је права слика нашијех прилика; ко је хоће љепшом учинити, нека је сам црта.“ Тек на крају свога писања, у последњем свом чланку („Послије београдскијех свечаности“, 1904, бр. 40), а поводом југословенских београдских дана, Фабрис престаје с тим црним идејама, има наде и веселости; тек пред смрт, овећа радости и живота. Као оног несрећног Клазомена којега је Вовнарг описао, тако је и сиромаха Фабриса „престала уморена судбина. да гони тек кад се смрт указала његовим очима.“

ПАВЛЕ Поповић.