Srpski književni glasnik

Антун ФАБРИС. 57

чланака у којима су просто изложени његови погледи, његове теорије; могли бисмо их, узгредно п за тренутак, назвати теориским чланцима. У њих спадају понајвише они у којима се говори о политичком положају Срба, о међусобним односима Југословена, о будућности њиховој и путу којим треба да иду, иптд.; главнији су: „Слике из сабора“ (1900, бр. 19), који је у главном полемичан али у којем има врло изразитих пасажа о југословенској заједници, „Борба против српекога имена“ (1901, бр. 14), један без наслова из 1903 (бр. 7) а такође у главном полемичан, „Србија и Бугарска“ (1904 бр. 4), итд.' У свима препоручује узајамност, осуђује србофобеке аспирације које се каткад међу Југословенима. допуштају, и то не осуђује с простог, готово моралног гледишта, него по чисто политичкој идеји, која је код њега била најдубље уверење, да су Срби потребни осталим Југословенима. „Боена и Маћедонија, каже он, земље су које треба у интересу јужнога Словенства очувати српској народној мисли и српекоме језику“ (1900. бр. 19). „Борба против српскога имена јесте борба против словенске мисли, јер је Српство на југу нојјачи слозенски фактор.“ (1901, бр. 14). Та поносита и утешна идеја о улози Срба међу Југословенима је чисто Фабрисова. У овом теорисању, у разлагању о положају Срба, Фабрис је каткала долазио до врло интересантних опсервација и закључака, до сасвим оригиналних компарација, које је, у осталом, само он, доле на југу и међу католицима, могао чинити. Кад је нпр. Фирмилиан посвећен за митрополита, многи су листови донели коментар тога догађаја; нико, сигурно, не овако оригиналан као „Дубровник“ (1902, бр. 28) се Фабрисовим чланком. Фабрис је довео у везу ово посвећење са тадашњом изменом папинога бревеа о свето-јеронимском заводу, повукао компарацију између та два догађаја у којима су, истовремено, две највише црквене власти, оне које су од векова у оштрој борби, два пола светска, Рим и Цариград, дали за право Србима и учинили им

1 В. и чланак из 1902, бр. 16.