Srpski književni glasnik

МЕ

#74 Српски Књижевни Гласник,

духовнике, који не могу добро да говоре српски, нарочито не могу да изговарају оне сугласнике којих нема у грчкоме језику.

Но није само то. Из овога ја изводим још нешто.

Маса наших народних приповедака које се односе на свештенике и калуђере такве је садржине да се не могу писати у књиге, већ се само у најужем и најин-. тимнијем кругу, где се много не пази на зазор, причају и од уста на уста преносе, Што је значајно, баш у тим | приповеткама готово увек су у устима свештеника и калуђера покварене српске речи у оном смислу у коме поменух. Због тога ја мислим да се и саблажњиви п обецени карактер тих приповедака односи на грчке свештенике и калуђере, којих, као што је познато, беше : некада доста у српекоме народу п чија су дела и иначе по злу добро позната. |

Ако би се ове приповетке односиле на српеке еве- – 1 штенике и калуђере, тешко би се дало објаснити откуда ; да се обецени карактер привеже за њих, за чија дела и рад од Светога Саве па до најновијег доба тешко да би се нашло потврда у рђавом правцу, а још би се теже | дало објаснити откуда y yCTMMa CpHCEKHX CBeIHTCHHKA IO кварено казаних српских речи, кад су им то речи матерњег језика. РА

Могућно је да баш целокупно градиво за овакве приповетке није дао само живот и рад грчких духовника, већ да су га неке приповетке позајмиле из таквих приповедака суседних усмених литература, у којима често царује ова врста приповедака (нпр. од Талијана). На сваки начин да је било и тога. Али грчки карактер изговарања српских речи и гласова, који је у таквим приповеткама карактеристичан, показује да народ и те позајмљене приповетке није подешавао за своје већ за грчко духовништво, које је позадуго играло знатну улогу у нашој цркви, п својим животом и радом већ постало предмет таквих приповедака.

До душе неке се приповетке о свештеницима и ка-

Mt kadija i A ira M

~ NULI W7