Srpski književni glasnik

866 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

представа позне јесени у животу уопште, — MH ако. је према „Зими“ једно мало понављање, као Балестријеријев „Шопен“ према „Бетовену“ од прилике, ипак је остала особито фина и успешна.

Друга Кризманова нова слика јесте она колоритна психолошка фантазија „Последње сунце“. Опет једна женска фигура, нага, леђима окренута, клекла уз подножје високе, праве камените литице и плаче очајна, а тамо у задњем плану слике запада њено „последње сунце“ ; лево простире се леп предео. Овај заход сунца са свима ниансама дугиних боја, од чисто црвене до чисто модре у контрасту с оним дубоким тоном што носи на себи ова страна литице што је у сенци, нама окренута, чини веома јаку светлосну импресију. Сам женеки „акт“ који је такође у сенци лепо је постављен и доста добро нацртан. Из покрета његових леђа може се разумети да тужи за нечим. У осталом на овој слици преовлађује сам пејзаж. Колико пажљиво Кризман студује светлост и боју, видеће се из овога. На одвесној ивипи каменог брега што се диже а на извесној висини примећујемо један врло танак, не одвећ дуг, млаз зелене боје. Он је постао транспаренцијом модре боје коју носи литица и жуте што допире с неба из одговарајуће перспективне висине. То је мешање боја веома добро, мајсторски запажено п забележено, што евакако елужи на част младом уметнику.

И остали радови Кризманови, већином пејзажи и студије, носе на себи, у већој или мањој мери, благородан отисак меке душе и солидне, марљиве кичице. Међу овима се нарочито пстиче пријатни „Вечер на мору“ са својим чистим бојама и занимљивим месечевим огледањем у води, затим пун боје „Запад сунца на Срђу“ и „Студија Срђ П“, па она врло добра алграфија у четири боје „Са Лапада (135)“ п најзал већи део његових лепих литографија.

(Наставиће се.)

БРАНКО Поповић,

~