Srpski književni glasnik

882 ОРпски Књижевни ГЛАСНИК.

крпином на мршавим леђима! А они, међутим, трче у крило смрти која има руке као гвоздене полуге што су биле на мразу! И ти ће бедници прилепити своје мрша-

вило на ледне полуге, и сва ће се кожа одрати. Остаће ·

живо месо. . =

Једино су ми усне мога брата шаптале.. Био је као костур. Није више имао пи даха у грудима, ни косе на глави, ни мишића на костима. Све је било упропашћено, хладно, труло. Одавно није био хлеба окусио.

Са сузама на утопљеничким очима, гласом дотле непознатим, он прошапта:

— Осећам се добро као никад досад. Хладно ми је, али осећам да ће ускоро пасти на нас топла светлост и угрејати нас.

Ја му рекох:

— Бојим се смрти.

— Не треба да је се бојиш. Немој да се бојиш, молим те; то је можда моја последња молба.

— Али ја је се бојим, прошаптах пун страха.

Његове се очи тада за тренут есмањише, неколико капљица жуте течности изиђоше из њих, и тада први пут имадох страшну визију да гледам брата мртва.

И он прошапта тихо, из дубине, као да његова душа товори:

— Ти знаш!.. Живот по себи није ништа. То је нешто празно, без дна... Човек треба да жртвује свој живот да побољша живот својих ближњих...

Као што дијамант у невештој руци клизи по стаклу и не може да га запара, тако су те речи клизиле по моме мозгу. А од тога је дрхтало моје тело и живци се кидали из мишића.

Знао сам да ће доћи тај тренутак. И ја сам стајао ужаснут, претрнуо, немогући да веру јем да је једном дошао.

Бо а и и ДЕ пре а

| | |