Srpski književni glasnik

~:

Рут - 883

У даљини је севало. И тада сам опажао хиљаде, хиљаде црних људских обличја како гамижу као мрави у мравињаку.

Све је то имало свој циљ. И евима је био тај циљ јасан, разумљив, и сви су хитали њему, бацали му се под ноге, давали му свој живот... О! проклетства! само је за мене тај циљ био тајанствен!..

У даљини је севало. Гвожђе је рило земљу око мене, вода је прекала. Гвожђе се забадало у главе, трбухе, удове, разносило је људе у парчад. А рањеници су урликали, превијали се од болова, вукли се по блату. Урликали су, и давали евој живот да побољшају живот евојих ближњих...

= ::

Зид се сруши и претвори се у прашину. Са плота полетеше даске. Сенке су се дизале, провлачиле. И све су те сенке биле исте, потпуно исте.

Опазих да ме оне вребају. Нисам у први мах могао то да појмим. Бребају ме. Па још да знам шта хоће... да мене сада ништа друго није постојало, до смрт која вреба и живот који хоће да јој умакне.

Из далека ме је опазила и право се мени упутила. Видех је лице у лице. Отрашна је! Каква разлика са смрћу коју виђамо на другима! |

Осетих јој дах на лицу и — поред мене био је мој брат — викнух брату: „чувај се“; и у истом тренутку, несвесно, не знам ни сам како, тргох главу у страну и заклоних се иза брата.

Олово му проби обе слепочнице, крв његова просу се на моје лице, а мртва кугла олова која је сву своју силу била утрошила да разори мисао мога брата, скотрља ми се за врат.

И ја тада утекох.

#:: : ..

о Врата су била закључана. Лупао сам, викао, пре-

клињао; нико не отвара. Најпосле зашкрипи брава. 56%