Srpski književni glasnik

892 Српски Књижевни Гласник.

је киша падала за двадесет и четири дана, канали се излише и преплавише шупу.

ПњЊућурен у својим колима, изнад отроване баре, у друштву паукова, пацова и гладних мачака, он је размишљао у помрчини. Целог дана није био ништа јео, и није више имао за покривање џакове продавца кестења, и он се сети оне две недеље када му је влада давала храну и покривач. Он позавиде судбини затвореника, који не пате ни од студи ни од глади и дође му ова мисао:

— Пошто знам начин, зашто се не бих њиме послужио 7

Он се диже и изађе на улицу. Није било више од једанаест часова. Време је било непријатно и црно. Ситна измаглица. сипила је, много хладнија, много продирнија него киша. Ретки пролазници су се чешали уза саме зидове.

Кренкебил пође поред цркве Св. Еветахија, па скрену у улицу Монмартр. Она је била пуста. Један полицајац. стајао је укочено на тротоару, иза цркве, под једном гасном сијалицом, а око пламена се видело како пада ситна сива киша. Она је падала на његову капуљачу и он је изгледао као укочен од зиме. Али, било да је више волео светлост од помрчине, или да је био уморан од ходања, он је стајао под лампом, и можда налазио у-њој друга, пријатеља. Тај дрхтави пламен био је његов једини ослонац у усамљеној ноћи. Та непомичност није изгледала обична; одблесак његових чизама у преплављеном тротоару, који је лично на језеро, продужавао га је у дубину и издалека му давало изглед каког водоземског чудовишта, упола изишлог из воде. Из близа пак, под капуљачом и наоружан он је имао изглед калуђерски и војнички. Оштре црте његовога лица, појачане сенком од капуљаче, биле су мирне и тужне. Имао је густе, кратке и проседе бркове. То је био неки стари позорник, човек од четрдесет година. ;

Кренкебил му се лагано приближи и несигурним п. слабим гласом рече му: