Srpski književni glasnik

К РЕНКЕБ И Л. 89]

једну чашу да бих се освежио и оснажио. Сигурно је нешто сагорело у мени. АД за освежавање ништа није боље но пиће.

Често му се дешавало да не добије робе за јутарњу продају и снабдевао се само уквареним поврћем које је добијао на вересију. Једнога дана осећајући под собом млитаве ноге и уморно срце, он остави своја кола у шупу и проведе цео боговетни дан вртећи се око тезге госпође Розе прчварке и свих крчама на Пијаци. Кад је те вечери седео на једној котарици и размишљао, он увиде своју пропаст. Он се сети своје некадање енаге и старог рада, дугих умора п срећне добити, својих небројених дана једнаких и испуњених радом, корачања ноћу, по плочама Пијаце, док је чекао време продаји; поврћа које је гртао по пуна наручја и вешто га слагао у колица, чашица код баба Теодоре, које је још вруће гутао од један пут, с ногу, снажно шчепаних рукуница; свога узвика, снажног као петлова песма која пролама јутарњи ваздух, свога јурења кроз живе улице; целог свог невиног и тешког живота људскога коња, који је за читаво пола века на својој покретној тезги доносио грађанима изнуреним од неспавања и брига, свеже плодове зелених вртова. И климајући главом он уздахну:

— Не ја више немам оне храбрости. Свршено је са мном. Крчаг који иде на воду мора се кад тад разбити. И затим од мога случаја са судом, ја више немам исту нарав. Нисам више онај исти човек, до врага!

Већ је био изгубљен. Човек у томе стању је исто што и човек на земљи и неспособан да устане. Ови људи који пролазе нагазе га по мало.

УШ. ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛЕДИЦЕ.

Дође беда, црна беда. Стари торбар који је некад из предграђе Монмартр доносио петодинарце, сада није имао ни пребијене паре. Била је зима. Истеран из своје избице, сада је лежао под колима, у једној шупи. Како