Srpski književni glasnik

ИЛСКА ВЕНЕРА. (2)

Дан је био у велико кад сам се пробудио. Поред моје постеље био је, с једне стране, Г. од Пејрехорада, у собној хаљини; с друге један слуга кога је послала његова жена, са шољом чоколаде у руци.

— Ајде, устајте, Паризлијо! Гле ти ленштине престоничке ! говорио је мој домаћин док сам се ја облачио на брзу руку. Осам сати, а он још у постељи! Ја сам уранио, Бога ми, још у шест. Трипута сам се већ пео; приближим се вашим вратима на претима: никог, ни знака од живота. Шкодиће вам ако много спавате у тим годинама. А још нисте видели ни моју Венеру! Де, попите брзо ову шољу барцелонске чоколаде. Права, прокријумчарена чоколада... Нема такве у Паризу. Поткрепите се, јер, кад будете пред Венером, неће вас човек више моћи отргнути.

За пет минута био сам готов, то јест полу-избријан, рђаво укопчан, и опрљен чоколадом коју сам сасуо у грло врелу. Сиђох у врт, и обрех се пред једном дивном статуом.

То је збиља била Венера, и то ванредне лепоте. Горњи део тела био јој је го, као што су стари обично представљали велика божанства; десна рука, подигнута до висине груди, била је савијена, длан окренут телу, палац и два прета до њега опружени, друга два прета лако савијена. Друга рука, примакнута уз бедра, придржавала је хаљину што је покривала доњи део тела. Статуа је својим ставом подсећала на Играча муре' који се иначе зове, не знам ни сам зашто, Германик. Можда су хтели да представе богињу како се пгра муре.

! Талијанска игра прстима.