Srpski književni glasnik

ИлскА ВЕНЕРА. 895

Како му драго, нема ничег савршенијег од тела ове Венере; ничег љупкијег ни сладостраснијег од њених контура; ничега господственијег и отменијег од њене хаљине. Ја сам рачунао на какво дело из византијског доба; видео сам једно ремек дело из најбољих времена вајарства. Што ми је нарочито пало у очи, то је била необична природност форми, тако да би човек могао помислити да су изливене с природе, кад би природа стварала тако савршене обрасце.

Коса, задигнута над челом, изгледа да је некад била позлаћена. Глава, омалена као што је код готово свију грчких статуа, била је лако приклоњена напред. Што се тиче лица, мени неће никад испасти за руком да опишем његов чудновати израз, друкчијих црта но и у једне античке статуе које се сећам. То није била она тиха и озбиљна лепота грчких вајара, који су, систематеки, давали евима цртама извесну величанствену непомичност. Овде сам, напротив, приметио с изненађењем очигледну намеру уметникову да представи злобу која иде до неваљалства. Све су црте биле лако згрчене: поглед мало попрек, уста прћаста, ноздрве нешто мало раширене. Презирање, иронија, евирепост, читали су се на овоме лицу, које је ипак било невероватно лепо. Одиста, што је човек више гледао ову дивну статуу, тим је више овлађивало њим нелагодно осећање како да тако ванредна лепота буде потпуно неосетљива.

— Ако је модел икад постојао, рекох ја Господину од Пејрехорада, а ја сумњам да је Бог ма кад створио такву жену, како ме је жао њених љубавника! Она. је сигурно уживала у томе да их доведе дотле да умру од очајања. Има у њеном изразу нечега свирепог, али ипак нисам никад видео ничега тако ленот.

— То се цела Венера окомила на свој плен!

узвикну Г. од Пејрехорада, задовољан мојим усхићењем. Онај израз паклене ироније био је јачи можда што су се њене инкрустоване сребрне и врло сјајне очи си-