Srpski književni glasnik

916

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Хамлет није хтео да се убије стога што се бојао оних привиђења која би, можда, посетила његов мртвачки сан, но ја вам се као пријатељу исповедам, ја сам понеки пут, у тешким часовима, покушавао да замислим свој умрли час ; моја фантазија је проналазила тисућу најмрачнојих привиђења и полазило ми је за руком да доводим себе до мучне егзалтације — дотле, да сам осећао како ме притискују и гуше море п аветиње, — но све ми се то, уверавам вас, није чинило нимало страшније од свакидашњег живота. Јер, нека каже што год ко хоће, привиђења су, истина, страшна, али је страшан и живот. Ја, пријатељу, не поимам живот и — бојим га се..

Са тога мотива, којега се Чехов неколико пути до-

тицао у разним својим приповеткама и драмама, прелазимо на нов огранак Чеховљева делања, који песника доводи у блиску везу са Толстојевим гледиштем на живот, по коме је већина појава сувременог културног живота у основи својој неприродна, лажна п за разуман развиTak човека и друштва одсудно штетна. Чехов говорећи о садржини и облику сувременог културног, варошког живота, исто као и Толстој налази да у истом има много лажног и непотребног, ла се он страшно удаљио од природе и истине.

„Мени је — вели симпатични Сиљин у „Страху“ — страшан свакидашњи живот, од којега се нико од нас не може сакрити... Ја сазнајем да су ме услови живота и васпитање затворили у тескобан круг лажи, да сав мој живот није ништа друго до свакидашња брига о томе како ћу да обмањујем себе и људе и да то не опажам, и мени је етрашно од помисли да се до саме смрти нећу моћи искобељати из те лажи... Ја видим да ми сви мало знамо и стога се сваки дан варамо, бивамо несправедљиви, клеветамо, једемо туђ век, трошимо све своје силе Ha лудорије које нам нису потребне MH које нам сметају живети, п све ми је ето то страшно, јер не знам зашто је и коме је еве то потребно...“ ах 7—8). ;

mia Uk

а PAL O)

8 #, 4