Srpski književni glasnik

66 Српски Књижевни ГлАОНБЕ,

теже рећи да је талијански карабинијер, судећи по оделу у које је обучен. У ствари ни та којекаква кућа, ни то фантастично одело нису за сад важни, важније је, како се тај војник чини невешт свему што се догађа на његове очи. А већ шта се догађа на његове очи, зна свако, коме је познат Вергин комадић или по представи, или по Маскањијевој опери, или најзад по чувењу и читању.

Ми замишљамо, да је томе војнику рекао његов старешина да пред касарном чува стражу, и он, као савестан потчињени, још под барјаком, где нема шале, прелази својих двадесет корака, горе доле, као шеталица на сахату. Што би га могло пореметити, било би, да ко ненадлежан покуша ући у касарну, или да ко од старијих прође. Други случаји за њега не постоје, те пошто догађај између Сантуце и Лоле, двобој између Турида и Алфија нису у његовом програму, он их просто игнорује. Тиме је његова улога сведена на аутоматско кретање и може настати питање, шта ће онда он уопште ту, кад се не уплиће ни за оволико у драму. Такво питање са свим је оправдано : тај војник заиста не треба да осцилира од ћошка до ћошка за цело време комада, али ја узимам гори случај, овако како је код нас хотимице било, јер на послетку може и тако нешто неки писац прописати. Тим питањем, међутим, додирнута је једна врло замашна позоришна ствар, која се може, независно од тог карабинијера, расправљати, јер је тако рећи начелна. Он је само послужио као илустрација, негативна или позитивна, према томе са кога се гледишта буде поесматрала улога фигураната или статиста.

Код нас се ове ствари решавају на старински начин који има својих бранилаца, али су могле бити решене и на други, сасвим обратни, који има још више својих присталица.

Једна од најважнијих рефорама које је мајнингеншки херцег Ђорђе, у друштву са редитељем Кронегом, предузео у своме театру било је манипулисање фигурантима или углобљавање масе, као органске целине, у драму,